Nehemijino putovanje u Jeruzalem

¹Bilo je mjeseca nisana godine dvadesete vladavine kralja Artakserksa. Pred kraljem je stajalo vino. Ja uzeh vino i pružih ga kralju. Ne htjedoh da on opazi da sam žalostan. ²Ali me kralj upita: »Zašto ti je lice tako žalosno kad nisi bolestan? Sigurno imaš kakvu brigu na srcu.« Ja se vrlo uplaših ³i odgovorih kralju: »Da je živ kralj dovijeka! Kako ne bih bio žalostan kad je grad u kojem su grobovi mojih otaca opustošen i kad su njegova vrata ognjem spaljena!« ⁴Kralj me upita: »Imaš li kakvu molbu?« Tada se pomolih nebeskomu Bogu ⁵i odgovorih kralju: »Ako misli kralj da je dobro i ako ti je mio tvoj sluga, pošalji me u Judeju, u grad u kojem su grobovi mojih otaca, da ga opet sagradim!« ⁶A kralj i njegova žena, što je sjedila do njega, upitaše me: »Kako bi dugo trajao tvoj put? Kad ćeš opet doći?« I pristade kralj i pusti me da idem. Ja mu kazah vrijeme ⁷i onda rekoh kralju: »Ako je kralju milo, neka mi da popratno pismo za namjesnike s one strane rijeke, da me puste proći dok ne dođem u Judeju ⁸i pismo za Asafa, kraljevskog čuvara šume, da mi da drva da napravim vrata za tvrđavu, za Hram, za gradski zid i za kuću u koju ću ući.« I to mi kralj dade jer je milostiva ruka mojega Boga bila nada mnom. ⁹Kad dođoh k namjesnicima s one strane rijeke, predadoh im kraljevska popratna pisma. A kralj posla sa mnom stotnike i konjanike. ¹⁰Kad to čuše Sanbalat, Horonjanin, i Tobija, sluga Amonac, bilo im je vrlo mrsko da je došao netko da se pobrine za dobro Izraelove djece. ¹¹Kad sam bio stigao u Jeruzalem, pričekah ondje tri dana. ¹²Tada ustadoh noću s nekoliko ljudi, a da ne kazah nikomu što mi je moj Bog nadahnuo da učinim za Jeruzalem. I ne imadoh nikakve životinje uza se osim životinje na kojoj sam jahao. ¹³Tako iziđoh noću na dolinska vrata uz zmajevski izvor prema gnojnim vratima. Pritom razgledah jeruzalemski zid koji je ležao u ruševinama i njegova vrata koja su bila spaljena ognjem. ¹⁴Onda odjahah dalje k izvorskim vratima i kraljevskom jezeru. Tamo nije više bilo mjesta da prođe životinja na kojoj sam sjedio. ¹⁵Zato sam još noću jahao dolinom i dalje razgledavao zidine. Kad sam bio opet došao k dolinskim vratima, vratih se kući. ¹⁶A predstojnici nisu znali kamo sam bio išao i što sam bio radio. Jer do tada nisam bio ništa rekao ni Judejcima, ni svećenicima, ni knezovima, ni predstojnicima, ni drugima, koji su morali biti zaposleni na gradnji. ¹⁷A sada im rekoh: »Vidite nevolju u kojoj se nalazimo. Jeruzalem leži u ruševinama, njegova su vrata spaljena. Hajdemo opet zidati jeruzalemski zid da više ne budemo na porugu.« ¹⁸Tada im kazah kako je milostivo bila nada mnom ruka moga Boga i što mi je bio rekao kralj. Onda mi rekoše: »Hajdemo zidati!« I odvažno staviše ruku na dobro djelo. ¹⁹Kad to čuše Sanbalat, Horonac, i Tobija, sluga Amonac, i Arapin Gešem, rugali su nam se, podsmjehivali nam se i prijetili nam: »Što to radite? Da se ne ćete opet pobuniti protiv kralja?« ²⁰Ja im odgovorih: »Bog nebeski će dati pa ćemo uspjeti. A mi, njegove sluge, ostadosmo i zidamo. Vi nemate ni dijela, ni prava, ni spomena u Jeruzalemu.«