Smještaj Izraelaca u Gošenu i posljednje godine gladi

¹Josip ode i dojavi faronu: »Otac moj i moja braća, sa svojim ovcama i govedima i sa svim svojim imanjem, dođoše iz kanaanske zemlje i nalaze se u Gošenu.« ²Petoricu od svoje braće bio je uzeo sa sobom. Njih predstavi faraonu. ³A kad faraon upita njegovu braću: »Što je vaše zanimanje?«, odgovoriše oni faraonu: »Pastiri ovaca su tvoje sluge, mi, kao i naši oci.« ⁴Tada rekoše faraonu: »Dođosmo da se ovdje u zemlji zadržimo neko vrijeme. Sluge tvoje ne nalaze više za svoje ovce paše, jer glad teško pritišće kanaansku zemlju. Pa dopusti da tvoje sluge smiju ostati u gošenskoj zemlji.« ⁵Tada reče faraon Josipu: »Dođoše ti tvoj otac i tvoja braća. ⁶Egipatska ti zemlja stoji na raspolaganju. Naseli svog oca i braću u najboljem dijelu zemlje! Neka ostanu u Gošenu. I nađeš li među njima valjane ljude, postavi ih za nadzornike nad mojim vlastitim stadom!« ⁷Potom dovede Josip svog oca Jakova unutra i predstavi ga faraonu. Jakov pozdravi faraona želeći mu blagoslov. ⁸Faraon upita Jakova: »Koliko ti je godina?« ⁹Jakov odgovori faraonu: »Dani mog putovanja iznose sto i trideset godina; malo ih je na broju, a zle su bile godine moga života. Ne stižu one godinâ života mojih otaca što ih oni provedoše na svojemu putovanju.« ¹⁰Tada se Jakov oprosti od faraona i ode. ¹¹A Josip naseli svog oca i braću i dade im posjed u egipatskoj zemlji, u najboljem dijelu zemlje, naime u pokrajini ramseškoj, kao što je bio zapovjedio faraon. ¹²Josip opskrbi kruhom oca i braću i svu obitelj svog oca po broju njihove družine. ¹³Na svoj zemlji nije tad više bilo kruha; jer je glad bila veoma velika. I egipatska zemlja, kao i kanaanska zemlja, bila je iscrpljena od gladi. ¹⁴Josip pomalo sve novce, što se nađoše u zemlji egipatskoj i u zemlji kanaanskoj, skupi u svoju ruku za žito što se je moralo kupovati. Josip izruči te novce faraonovoj kući. ¹⁵A kad nestade novaca u egipatskoj i u kanaanskoj zemlji, stadoše svi Egipćani dolaziti k Josipu moleći: »Daj nam kruha! Zašto da poumremo pred tvojim očima? Jer nema više novaca.« ¹⁶Josip odvrati: »Dajte ovamo svoju stoku, i ja ću vam za stoku dati kruha, kad više nemate novaca.« ¹⁷I dovodili su svoju stoku k Josipu, i Josip im davao kruha za konje, za ovce, za goveda i za magarce. Tako ih opskrbi u onoj godini kruhom za cijenu cijele njihove stoke. ¹⁸Kad prođe ta godina, stadoše opet u drugoj godini dolaziti k njemu i rekoše mu: »Ne možemo ti, gospodaru, skrivati. Novaca je nestalo, i stoka je, gospodaru, prešla na tebe. Ništa više ne preostade za tebe, gospodaru, osim našega tijela i naših polja. ¹⁹Zašto da stradamo pred tvojim očima, mi i naša polja? Kupi nas i naša polja za kruh, a mi ćemo zajedno sa svojim poljima služiti faraonu! Ali daj sjemena da ostanemo na životu i ne poumremo i da polja ne budu opustošena!« ²⁰Tako pokupova Josip faraonu sva polja u egipatskoj zemlji; jer su svi Egipćani prodavali svoja polja, kad ih je glad teško pritisnula. Tako dođe zemlja u posjed faraonu. ²¹A narod zasužnji od jednoga kraja egipatske pokrajine do drugoga. ²²Samo ne kupi svećenička polja jer su svećenici dobivali od faraona utvrđen dohodak i živjeli su od svojega utvrđenog dohotka što im ga je bio odredio faraon. Zato svećenici ne morahu prodavati svojih polja. ²³Josip reče narodu: »Ovim kupujem vas zajedno s vašim poljima za faraona! Evo vam sjemena da možete posijati polja. ²⁴Ali od prihoda morate jednu petinu dati faraonu. Ostale četiri petine pripadaju vama kao sjeme za polja i za uzdržavanje vama i vašim obiteljima, kao i za prehranu vaše djece.« ²⁵Tad oni povikaše: »Ti nam spašavaš život. Neka nađemo milost u tvojim očima, gospodaru, i rado ćemo biti sužnji faraonu!« ²⁶Tako Josip od toga učini zakonsku obvezu što do dana današnjega leži na posjedu u egipatskoj zemlji, da se daje petina faraonu. Samo svećenički posjed ne potpade faraonu. ²⁷Tako se Izraelci naseliše u egipatskoj zemlji, u pokrajini gošenskoj; tu se utvrdiše i umnožiše, i postadoše veoma brojni. ²⁸Jakov poživje u egipatskoj zemlji još sedamnaest godina. Bilo je dana Jakovljeva života sto i četrdeset i sedam godina. ²⁹A kad se približi vrijeme Izraelu da umre, dozva svog sina Josipa i reče mu: »Ako sam našao milost u tvojim očima, stavi, molim, svoju ruku pod moje bedro na zakletvu, da ćeš mi iskazati ljubav i vjernost, da me ne ćeš pokopati u Egiptu! ³⁰Kod svojih otaca hoću radije da počivam. Zato me odnesi iz Egipta i pokopaj me u njihovu grobu!« On odgovori: »Učinit ću kako zahtijevaš.« ³¹Onaj reče: »Zakuni mi se!« i on mu se zakune. Tada se prignu Izrael prema uzglavlju postelje.