Nehemijine društvene poteškoće

¹Tada podigoše ljudi iz naroda, zajedno sa svojim ženama, teške optužbe protiv svojih judejskih suplemenika. ²Jedni rekoše: »Mi imamo mnogo sinova i kćeri. Moramo dobiti žita da jedemo i ostanemo živi!« ³Drugi rekoše: »Morali smo založiti svoja polja, vinograde i kuće. Mi hoćemo imati žita u ovoj gladi!« ⁴Opet drugi rekoše: »Morali smo posuditi novac za kraljevski porez na svoja polja i vinograde. ⁵A mi smo od jednakoga mesa i krvi kao naši suplemenici. Naša su djeca isto tako dobra kao njihova djeca. A ipak moramo svoje sinove i kćeri davati u ropstvo. Neke naše kćeri već su postale robinje, a mi ne možemo ništa učiniti protiv toga. Jer naša polja i vinogradi pripadaju drugima.« ⁶Vrlo se razljutih kad sam čuo njihove glasne tužbe i te govore. ⁷Odlučih ukoriti starješine i predstojnike i reći im: »Vi lihvarite svoje zemljake!« I sazvah veliku narodnu skupštinu protiv njih ⁸i rekoh im: »Mi otkupismo, kad god mogosmo, svoje judejske zemljake što su bili prodani poganskim narodima. A vi sad sami prodajete svoje zemljake. Štoviše, prodaju se nama samima.« Oni su šutjeli i nisu znali ništa odgovoriti. ⁹Ja nastavih: »To što činite nije pravo. Ne treba li vam hoditi u strahu Boga našega, da nam se ne rugaju naši poganski neprijatelji? ¹⁰I ja, moja braća i sluge, posudili smo im mnogo novaca i žita. Ali ćemo im otpustiti taj zajam. ¹¹Vratite im još danas njihova polja, vinograde, maslinike i kuće i otpustite im kamatu za novac, žito, vino i ulje, koju potražujete!« ¹²Oni odgovoriše: »To ćemo vratiti i ne ćemo ništa iskati od njih! Učinit ćemo kako tražiš.« Tada pozvah svećenike i dadoh ih zakleti da će učiniti po svome obećanju. ¹³Istresoh svoja njedra i rekoh: »Ovako neka istrese Bog svakoga iz njegove kuće i posjeda koji ne ispuni svog obećanja! Upravo ovako neka se istrese i isprazni!« Sva općina povika: »Neka bude tako!« i hvalila je Gospodina. I sav je narod činio kako je bio zaključio. ¹⁴Uostalom, od onoga vremena kad mi kralj naloži da budem namjesnik u Judeji – od dvadesete do trideset i druge godine vladanja kralja Artakserksa, dvanaest godina – ja sa svojom braćom ne jedoh upraviteljske hrane. ¹⁵Prijašnji namjesnici, moji prethodnici, bili su narodu težak teret. Uzimali su od njih za jelo i vino svaki dan četrdeset šekela srebra. I područni njihovi činovnici tlačili su narod. Ja tako nisam činio zbog straha pred Bogom. ¹⁶I oko građenja zida radio sam s drugima, a nismo bili stekli zemljišta, i svi moji ljudi bili su skupa ondje na poslu. ¹⁷Usto su jeli za mojim stolom Judejci koji su imali predstojničku službu – bilo ih je sto i pedeset ljudi – oni što su dolazili k nama iz okolnih naroda. ¹⁸Svagdanji potrošak: jedno govedo, šest izabranih ovaca i perad svake vrste išao je na moj račun. I svakih deset dana davalo se svakojakog vina u izobilju. A opet nisam iskao hranu što mi je pripadala kao namjesniku, jer je narod bio teško opterećen radom. ¹⁹Uzmi mi, Bože moj, sve na dobro što sam učinio za ovaj narod!